Nikola
Karaklajić

Postoji generacija Jugoslovena koja je šah prvo čula, pa tek onda naučila da ga igra, i taj glas je pripadao jednom čoveku. Nikola Karaklajić, rođen u Beogradu 1926, bio je čovek s mikrofona koji je velike mečeve za svetsku krunu unosio u naše dnevne sobe: mirno, toplo, bez žurbe, kao da vam komšija preko ograde objašnjava zašto je onaj skakač na ivici table zapravo cela drama. Za mnoge kod nas, šah je decenijama zvučao baš tako, kao Karaklajić.

A bio je mnogo više od komentatora. Bio je novinar i propagator kraljevske igre kakvog posle njega nismo imali: pisao je, objašnjavao, vodio šah u škole i strpljivo ubeđivao ljude da je to igra za svakoga, a ne samo za odabrane. Zanimljivo je da isti taj čovek nije živeo samo od šezdeset četiri polja, bio je i prvi urednik „Džuboksa", prvog jugoslovenskog rok-časopisa, dugogodišnji muzički urednik Radio Beograda (1957-1982) i autor legendarne emisije „Nedeljom u devet i pet". Retko koji šahista može da kaže da je i celoj zemlji birao muziku za nedeljno jutro.

Zbog svega toga se lako zaboravi ono najvažnije: Karaklajić je bio pravi, opasan majstor. Prvak Jugoslavije postao je 1955. u Novom Sadu, a to u ono vreme, u zemlji Glige, Ivkova i Matanovića, nije bila titula koja se dobija na poklon. Igrao je za reprezentaciju, sedao za tablu protiv najjačih na svetu, i nije se dao. Najbolji dokaz stigao je 1956, kada je na meču Jugoslavija - Sovjetski Savez u Beogradu, crnim figurama, srušio Jefima Geljera, jednog od najoštrijih napadača cele sovjetske škole:

Takva partija se ne igra iz čiste tehnike, igra se iz ljubavi prema napadu. Ta ista strast ostavila je trag i u teoriji otvaranja: Karaklajić se smatra prvim pravim zagovornikom, a verovatno i tvorcem, Beogradskog gambita (1.e4 e5 2.Sf3 Sc6 3.Sc3 Sf6 4.d4!?), poteza koji i danas nosi ime našeg grada kad god ga neko negde na svetu izvuče. Kako je izgledao Karaklajić kad on drži inicijativu, najbolje se vidi iz duela sa Vasjom Pircom, čovekom po kome je nazvana čitava Pircova odbrana:

Ima jedna gorko-lepa priča koja Karaklajića prati do kraja: 1971. u Smederevskoj Palanci ispunio je i drugu velemajstorsku normu. Po slovu tadašnjih pravila, međutim, između dve norme prošlo je previše godina, pa mu FIDE titulu velemajstora nikada nije zvanično dodelila. Ostao je međunarodni majstor, ali svi koji su ga gledali za tablom znali su čije je društvo zaslužio. Ni to ga nije pokolebalo: ostao je u igri kao selektor i kapiten, pisao knjige, učio mlade i sedao za tablu i na turnirima Beograda 2008. godine, one iste u kojoj nas je napustio.

Otišao je u Beogradu, u decembru 2008. Kad je njega nestalo, jugoslovenski i srpski šah izgubio je svoj glas, onaj koji nas je naučio da kraljevska igra ima i zvuk, i toplinu, i mesto u nedeljnom jutru običnog čoveka. Zato Karaklajić pripada ovoj mapi ne samo kao majstor koji je rušio Geljere i Pirce, nego kao čovek koji je šah učinio našim, nečim što se sluša, voli i prenosi dalje. A to nasleđe, srećom, još uvek se čuje.