Milan
Matulović

Kad se priča o zlatnoj generaciji jugoslovenskog šaha (Gligorić, Ivkov, Matanović), Milan Matulović je onaj čije se ime izgovara uz osmeh. Rođen u Beogradu 1935, međunarodni majstor od 1961. i velemajstor od 1965, dvostruki prvak Jugoslavije (1965. i 1967), bio je jedan od najopasnijih napadača svoje generacije i, bez uvijanja, jedan od najkolorotnijih likova koje je naš šah dao. Za tablom je tražio jedno: vatru. Ako je mogao da bira između mirne prednosti i divlje komplikacije u kojoj lete figure, birao je komplikaciju.

Njegov instinkt najbolje se vidi u partijama u kojima protivnik jednostavno nije stigao da dođe do daha. Na kvalifikacijama za Olimpijadu u Skoplju 1972. dobio je poziciju iz Španske partije u kojoj je crni izgledao potpuno zdravo, a onda je Matulović počeo da gomila figure na kraljevom krilu i krenuo pravo na rokadu, bez zaustavljanja.

Ovakav mat protiv slabijeg protivnika je jedno; ali Matulović je isti taj napadački nerv pokazivao i protiv najvećih. Odigrao je trening-meč sa tek petnaestogodišnjim Bobijem Fišerom u Beogradu 1958. i uzeo mu jednu partiju; dvanaest godina kasnije, na interzonalu na Majorci, održao je Fišera na remiju, baš u godini kada je Amerikanac gazio ceo svet. Botvinika, bivšeg svetskog šampiona, nije uspeo da savlada, ali ga je čvrsto držao, a na jakom turniru u Beogradu 1969. delio je prvo mesto, ispred upravo Botvinika. Sa reprezentacijom Jugoslavije doneo je sa pet olimpijada čak sedam medalja i skor od skoro 77 odsto: brojka kakvu imaju samo najpouzdaniji.

Ali ako treba pokazati jednu partiju koja je „ceo Matulović", to je obračun sa bugarskim velemajstorom Georgijem Tringovim na Olimpijadi u Zigenu 1970. Iz naizgled mirne Pirčeve odbrane beli je strpljivo skupljao snagu na obe strane table, a onda u 25. potezu žrtvovao skakača na f5, samo da razbije pešake pred crnim kraljem i otvori sebi put.

A sad ono zbog čega ga pola šahovskog sveta i danas pamti. Matulović je bio junak nebrojenih anegdota, i ne vredi ih gurati pod tepih, one su deo njegove legende. Najpoznatija je sa interzonala u Susu 1967: protiv Ištvana Bileka odigrao je potez, video da gubi, pa ga vratio uz tiho „j'adoube" („nameštam figuru"). Sudija incident nije video, potez je ostao povučen, a kolege su mu odmah nadenule nadimak: „Žadubović". Pričalo se i da je u beznadežnim pozicijama umeo da odbija predaju računajući na odlaganje partije, da bi u novinama pisalo „Matulovićeva partija odložena", a ne „Matulović izgubio".

Te priče se danas prepričavaju sa simpatijama, deo su šahovskog folklora, kao i svakog dobrog junaka iz kafane pored turnirske sale. I, budimo pošteni, nijedna od njih nije mogla da izbriše ono glavno: da je čovek za tablom bio istinski opasan. Umro je u rodnom Beogradu 2013. Sedam godina kasnije, Pošta Srbije stavila ga je na poštansku marku u seriji „Šahovski velikani Srbije", rame uz rame sa Gligorićem, Kostićem, Trifunovićem i Milunkom Lazarević. Zaslužio je to mesto, i kao velemajstor koji je znao da zapali tablu, i kao lik bez koga bi jugoslovenski šah bio tačan, ali dosta manje zabavan.